Једно од најважнијих питања савремене филозофије науке јесте да ли сложени и функционални ред који постоји у биолошким системима представља искључиво производ слепих и безциљних процеса, или тај ред може бити знак претходне рационалности и свесног дизајна. Овај чланак о расту шкрга сребрног шарана, иако написан у оквиру развојне биологије и транскриптомике, садржи податке и резултате који природно могу бити интерпретирани у оквиру „интелигентног стварања“ и на дубљем нивоу, повезани са концептом Бога.
Прва запажена тачка је прецизна генетска корегулација у процесу формирања шкрга. Истраживање показује да више од десет хиљада гена пролази кроз промене у експресији на временски програмирани и фазни начин, и ове промене нису расукане, већ значајно концентрисане у специфичним путевима као што су Focal Adhesion, ECM–Receptor Interaction и PI3K–Akt signaling. Овај ниво генетске координације, са гледишта филозофије биологије, тешко се уклапа са потпуно случајном сликом молекуларних промена. Суочавамо се са мрежом у којој компоненте имају смисла само када се посматрају у односу на целину; карактеристика која се у теорији интелигентног стварања познаје као организована комплексност.
Друга тачка је усмерени прелаз од једноставности ка функционалној комплексности. Микроскопске слике показују да се шкрге развијају од једноставних испупчења без функције филтрације до густе, испреплетене и веома ефикасне мреже. Ова трансформација није само повећање комплексности, већ повећање смисла и функције. У свакој фази, постојећа структура задовољава биолошке потребе те фазе и истовремено припрема основу за следећу фазу. Овај феномен се подудара са оним што филозофи дизајна називају „циљана континуитет фаза“; то јест, систем који није само финалан, већ је и пут ка њему рационалан и оптималан.
Трећа тачка је сарадња независних породица гена за остваривање једног јединственог циља. Чланак показује да се породице колагена и интегрина синхроно повећавају у експресији како би се правилно десио екстрацелуларни скелет, ћелијска адхезија и ћелијска миграција. Ова врста синергије између компоненти које саме по себи немају потпуну функцију, представља јасан пример онога што се у литератури интелигентног стварања назива „међусобно зависни системи“. Такви системи имају смисла само када се све компоненте активирају заједно и у право време; ситуација у којој чиста случајност наилази на озбиљне тешкоће у објашњењу.
Четврта тачка је директна веза између гена, структуре, функције и екологије. Аутори чланка експлицитно наводе да њихови налази успостављају фундаменталну везу између развојне биологије, еволуције и екологије. Ова изјава, која превазилази научни опис, садржи филозофску поруку: биолошка природа није збирка независних слојева, већ кохерентна и смислена целина. У природној теологији, таква кохерентност се често интерпретира као знак „холистичке рационалности“ или „организујуће мудрости“.
Са теолошке перспективе, ако Бога не посматрамо као повременог интервенијента, већ као оснивача закона, информација и биолошких капацитета, налази овог чланка су потпуно компатибилни са таквом сликом. Бог у овом оквиру не замењује директно научна објашњења, већ омогућава научни ред. Молекуларни закони, путеви сигнализације и капацитет ћелијске самоорганизације могу сви бити схваћени као манифестације дубље рационалности.
У закључку се може рећи да ово истраживање, иако на површини представља специјализовану студију о шкргама једне рибе, у дубини пружа слику биологије као смисленог, циљаног и координисаног система. Такав слика није емпиријски доказ Бога нити негирање еволуционе науке, али озбиљно поставља питање да ли је најбоље коначно објашњење за такав ред искључиво случајност и слепа нужност, или разум и мудрост која превазилази материјално. Овде наука, без прекорачења својих граница, достиже праг теологије.
