Наше Сунце је само једна од око 100 милијарди звезда у нашој галаксији, Млечном путу. Ова галаксија, са свом својом величанственошћу, само је једна од око два трилиона познатих галаксија у универзуму. Ако покушамо да проценимо укупан број звезда у космосу, суочавамо се са запањујућим бројем: септилион, односно 10^24 звезда – милион билиона билиона звезда. Ови бројеви су толико огромни да превазилазе људско схватање, али разумевање ове величанствености нас приближава истинитој грандиозности универзума.
Свака звезда је огромна сфера ужарених гасова, углавном водоника, коју држи заједно гравитација и производи енергију путем нуклеарне фузије. Звезде се веома разликују по величини, маси и температури. Неке, попут црвених патуљака, су мирне и ефикасне, способне да сијају више од трилион година. На супротном крају, звезде попут UY Scuti, са пречником преко 1700 пута већим од Сунчевог, живе само неколико милиона година пре него што експлодирају у огромним суперновама. Наше Сунце, са животним веком од око 10 милијарди година, налази се у средини овог спектра и већ је прешло половину свог постојања.
Свака галаксија такође садржи милијарде планетарних система. Само у Млечном путу вероватно постоји преко 100 милијарди планета, од којих су многе у зонама које би могле подржавати живот, сличне Земљи. Другим речима, само у нашој галаксији може постојати милијарде планета способних да подрже живот. Ако ову вероватноћу проширимо на цео универзум, постојање живота у удаљеним деловима космоса постаје не само могуће, већ и веома вероватно.
Међутим, оно што видимо не представља целу стварност. Већина масе универзума састоји се од нечег невидљивог: тамне материје и тамне енергије. Тамна материја, која чини око 85% масе универзума, може се детектовати само кроз њене гравитационе ефекте на галаксије. Тамна енергија, која чини око 70% енергије универзума, одговорна је за убрзано ширење космоса. Поред тога, милијарде црних рупа крију се у центрима галаксија, укључујући супермасивну црну рупу у центру Млечног пута, која је милионима пута масивнија од Сунца.
Старост универзума процењује се на око 13,8 милијарди година. Светлост са најудаљенијих галаксија, која данас стиже до нас, путовала је милијардама година, пружајући нам слике далеке прошлости. На овој космичкој скали, наша Земља – ова мала плава тачка – само је честица у океану таме и светлости. Наше Сунце је само једна од септилиона звезда, најближа нама; али када погледамо у небо, заправо видимо трагове милијарди других сунаца – свако са јединственом причом, можда са планетама, можда са животом, и можда са мистеријама које још не можемо разумети.
Теологија
У овом контексту појављује се суштински теолошки став: ако би универзум био мањи и једноставнији, идеја да је настао случајно могла би изгледати вероватније. Али универзум такве огромности и сложене уређености чини идеју случајног порекла крајње невероватном, готово неприхватљивом. Што је универзум већи и сложенији, то је вероватноћа да је настао случајно ближа нули.
Као одговор атеистима који користе величанственост универзума да би негирали постојање Створитеља, мора се рећи: ако би универзум био мањи, сматрали би га доказом случајности; сада, када је тако огроман, кажу да је постојање човека у овој неизмерности случајност! Ово изгледа као бекство од истине. Али за будан људски ум, величанственост универзума је јасан знак величине његовог Створитеља. Створитељ чија бесконачна моћ се манифестује у неизмерности космоса и који је успоставио тако чудесан ред. Према томе, величанственост универзума није разлог за негирање Бога, већ јасан доказ за признавање Његове моћи и мудрости.
Да бисмо боље разумели, узмимо аналогију из света технологије: у програмирању, креирање једноставног кода комбиновањем неколико карактера је могуће чак и за почетника. Али можемо ли замислити да је Google – са својим милијардама линија кода – настао случајно? Такав пројекат био је могућ само захваљујући неуморним напорима хиљада инжењера и интелигентном дизајну. Како онда можемо сматрати да је универзум, који функционише са бесконачно већим редом од Google-а, резултат случајности? Уз разлику да Створитељ универзума, за разлику од било ког људског пројекта, не захтева сараднике и није ограничен временом или простором. Он је Једини, Свемогући, а универзум је савршена манифестација Његове моћи.
У овом контексту, Куран скреће нашу пажњу на знакове небеса. У сури Ал-Ваки’а, стихови 75 и 76, каже се:
« Заклињем се на положајима звезда – а то је велика заклетва, кад бисте само знали. »
Погледајте суру и стихове
Овај стих представља положаје звезда као важан знак, знак за оне који размишљају и траже величанственост Створитеља у стварању.
Оставите одговор